СУДБИНА КАПЕТАНА ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ ВИКТОРА ВЕРБОВСКОГ И НАСЕЉЕ ВРБОВСКИ КОД БЕОГРАДА

КАПЕТАН-ИНЖ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ ВИКТОР ВЕРБОВСКИ 1910- 6.10.1944.
ИБРАХИМ ИБРАХИМОВСКИ ЦРВЕНОАРМЕЈАЦ ПОГИНУО 6. 7 .1945.
ДВА НЕПОЗНАТА ЦРВЕНОАРМЕЈЦА ПОГИНУЛИ 7. 10. 1944.
СУЉА КОЦИЋ ПОГИНУО У 57. ГОД

Ова група војника, од којих су четворица били припадници Црвене Армије, при самом завршетку рата погинули су храбро, бранећи силосе жита, да их немачка војска у повлачењу не опљачка или запали. Били су сахрањени у заједничку гробницу на приватном имању у близини Дунава између Падинске скеле и Прелива, данашњем Врбовско. Врбовско је и добило назив по у овом сукобу погинулом капетану инжењеру Црвене Армије Виктору Вербовском.

Године 2006. 19. јуна у сарадњи са амбасадом Руске Федерације у Београду, тела ових хероја есхуминирана су и сахрањена у нову гробницу у центру насеља.

Виктор Вербовски је био потомак племићке фамилије из Черниговске губерније. Његов отац, саветник Државне думе (Скупштине) спремао је сина не за салонску него за активну службу. Догађаји из октобра 1917. године пореметили су све планове. Да би постао инжењер, Виктор је морао да оде из Петрограда (сада Санкт Петербург) где је у последње време живела његова породица. Осмислио је за себе нову лажну биографију, у којој се претварао да је син куварице.

Крајем двадесетих година у малом луганском граду Алчевску појавио се млади инжењер који се разликовао од својих вршњака-радника по томе што је био добро образован, говорио је више страних језика, ценио је и разумео науку, избегавао је празне разговоре а волео је да ради. Почетком тридесетих година оженио се лепом пијанисткињом Еленом Ставровском, ћерком у граду чувеног лекара Владимира Ставровског, човека са старовременским схватањима и, такође, потомка племићске породице.

 

Ставровски се пре помирио са револуционарним дешавањима него што их је прихватио. Револуцију је прихватио исто као што болесник прихвата своју слабост. Чак и када је нова власт казнила двојицу његове браће, једног за учешће у белогардејској војсци а другога за пропаганду стваралаштва Достојевског, није се разљутио на људе него је, као и раније, наставио са својом лекарском праксом. Просац његове кћери му је у једном тренутку открио свој прави идентитет и он је благословио овај брак.
Време је пролазило и Вербовскима су се родила два сина-Јевгениј и Валериј. Ко зна каква би им била судбина да се није опет догодио рат…

Ставровски је на основу ранијег искуства, када је сматрао да су Немци културна нација која је дала свету толике мислиоце-хуманисте, одлучно одбио да оде из своје куће када су у град дошли фашисти.
Виктор Вербовски је са својом породицом покушавао да се пресели на исток али су њихову колону Немци бомбардовали. Вратио се у родни град када је „културна нација“ већ сасвим успоставила нови, окупаторски поредак. Он се успостављао методама које су биле далеко од хуманих, у основи грубом силом. Необуздан гнев је обузео педантног инжењера. Отишао је право у немачку командатуру и служећи се одличним знањем немачког језика доспео право код команданта. Не треба понављати речи које је упутио у лице команданту града. Породично предање каже, чак, да му је опалио шамар. Његов син, Валериј, је говорио да је после тога добио страшне батине и да је био ухапшен.

По свему судећи потомак племићке породице требао би сада да лежи у некаквој безименој заједничкој гробници у луганској земљи… Но, судбина му је наменила другачији пут. Његова жена је послала хитан телеграм сестри Виктора Врбовског која је живела у Немачкој. Испоставило се да се она удала за познатог потомка племићке породице, тако да је већ следећег дана из Рајха у Алчевск дошао повратни телеграм са другим налозима који су се односили на Виктора Вербовског. Уместо робијашких, издали су му „фолксдојчерска“документа, а уместо метка у потиљак сместили су га у вагон за „фатерланд“.

Породица Вербовски није желела да иде у Немачку па су уместо тога одлучили да оду у Југославију. Знали су да се и тамо води борба против фашизма као и да се јужни Словени традиционално добро слажу са северним. Са својим фолксдојчерским документима запослио се у војној фабрици. Ускоро се повезао са партизанима и скоро две године је слао оружје Југословенској народној армији. На крају рата, када су фашисти већ бежали са Балкана, њихова контраобавештајна служба је открила да Виктор Врбовски ради за Тита. Ни контраобавештајна служба Југословенске народне армија није седела скрштених руку, тако да су у последњем тренутку њега и његову породицу одвели у планине.

Ипак, није било у крви Виктора Вербовског да се крије док су трајале борбе. Узео је оружје у руке и приступио партизанском одреду који је био лоциран у околини Београда.
Рат је био на крају. Немци су смислили последњу казнену акцију – решили су да из земље однесу сво жито, укључујући и семенски фонд. Замисао је била страшна. Спремала се велика послератна глад, нико у том случају не би мога да спасе Југословене.

Са немачком педантношћу Немци су обрстили и испразнили све амбаре сељачких и фармерских газдинстава, сакупљено жито однели су до највећег у земљи елеватора (машине за пренос жита) који се налазо између Падинске Скеле и Прелива у близини Београда, на обали Дунава. И партизани су такође схватили замисао непријатељских стратега. Смелом акцијом успели су да заузму елеватор али им није успело да превезу жито на ослобођену територију. Немци су патролирали по Дунаву и са баржи, крстарица и разарача тукли по елеватору свим расположивим оруђима, покушавајући да запале жито. Запалио се један од силоса. Партизани су били у рововима и ништа нису могли да учине. Немачки плотуни су онемогућавале сваки покушај гашења.

Ко зна ште је у тим минутима покренуло Виктора Вербовског? Изашао је из рова и потрчао према елеватору. Другови су га, колико су могли, покривали ватром из својег оружја. Под њиховом заштитом успео је да угаси пожар који је настајао, опрему за гашење Немци су држали у савршеном реду. Ватра је угашена истовремено када је фашистичка ватра угасила живот Виктора Вербовског.
За овај храбри чин јунаштва и за друге доприносе НОБ-еу током рата, Југословени су му доделили звање Народног хероја Југославије. Његовим именом названо је место које је касније добило статус насеља. Викторова жена са децом вратила су у родни Алчевск где су им пришили етикету дезертера.
У међувремену Стаљин и Тито постали су смртни непријатељи, што се одразило на судбину породице хероја. Никада им није успело да дођу на гроб мужа и оца.

Извор: http://www.stoletie.ru/territoriya_istorii/kak_russki_spas_jugoslaviju.htm?sphrase_id=107

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *