ПРАВОСЛАВЉЕ У РУСИЈИ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА

Текст је објављен у дневном листу „Политика“ под називом: БОЖИЋ У РУСИЈИ и то за божићно издање (6, 7, 8 и 9 јануар) 1933. године. Текст је адаптиран и скраћен.

Погрешно је схватање према коме је царска  Русија била сва прожета неким дубоким хришћанскими православним осећањем. Најшири слојеви руског народа никада нису посебно били загрејани њиме. На ово је утицала мешавина разних племена и раса које су се сударале и прожимале на огромном Руском простору и слаба образованост руског свештенства. Ови фактори били су и битни да се у Русији утврди право хришћанство.

Када је 1905. године проглашена слобода вероисповести, настало је враћање у старе вере које су под притиском власти биле напуштене. О овоме говори и један извештај Светог Синода из 1910. године: „Од како постоји слобода вероисповести, православна црква изгубила је много од својих присталица. Главни разлог за то отпадништво лежи у чињеници да су и пре тог закона, све те масе само по спољашњости припадале православљу. У ствари, оне су задржале своја ранија верска схватања…“

Много шири је слој оних Руса који су били ушли у православље и остали у њему без икаквог дубљег појма о хришћанству. Површност са којом су они прихватали науку Христову испољила се у стварању многобројних секти. Те секте којих је пред  револуцију 1917. било  преко стотину, скоро се све заснивале на спољашњим знацима.

Борба се водила најпре око тога да ли се ваља крстити са три или са два прста. Затим, у ком правцу треба обилазити око цркве, да ли према Сунцу или противно њему. Да ли име Исус треба писати са једним или са два И…

„Кристовци“, „Духоборци“, „Молокапци“, „Бегуни“, „Скопци“ и друге разне секте имале су потпуно или нијансиране појмове о Христу, Светој Тројици и светим књигама. Ови отпадници од православне цркве, углавном су упадали у нове грешке и хришћанства и живота уопште.

Пуни разочарења у световни свет, многи су излазили из активног живота и на екстреман начин испољавали своју веру. Многи су се склањали у шуме, а по наговору својих живих пророка, да би спасили своју душу пред Богом, неки су се самоспаљивали, а неки чак и кастрирали и то на најпримитивнији начин. Док су неки пред сам светски рат проводили време у бруталном аскетизму, други су ширили идеје отвореног отпора свему што постоји. У овоме су занимљиви такозвани „Штудисти“ који су тражили у име правде Божије да се земља подели и врати сељацима, да се новац уништи, а да се трговина врати непосредној размени. Овај покрет је постојао у немачким земљама крајем осамнаестог века и означавао је извесне евангелистичке кругове.

„Штудисти“ су пред рат и револуцију захватили јужну Русију, а убрзо се проширили и по северним крајевима. По тврдњи Алексинског, у његовој врло исцрпној књизи „Савремена Русија“, штампана 1915. године, „Штудизам“ је у Русији непосредно пред 1914. годину био јачи од званичног православља.

Свакако побуђен успесима „Штудизма“, Лењин је у једној брошури о аграрном питању предложио да револуционарни комунисти треба да искористе религиозна осећања маса и да их придобију за себе а против царистичке власти, јер она (примитивна религиозна осећања) не стоје у супротности са комунистичким учењем о штетности вере. Тај предлог тада није прихваћен од стране бољшевика.

Бољшевици десетину година касније по угледу на руске верске секте, чине напоре да створе једно ново божанство, своје комунистичко, на које би се наслонило њихово схватање о уређењу државе. Сама комунистичка идеја објављена је и предавала се по школама, као творевина неког вишег провиђења. У огледалу овога важна је одређена намера да умрлог Лењина прогласе за свеца. Стотине хиљада руских сељака упућују се да посете његов гроб уверавајући их да ће по том за њих потећи неко нарочито благостање. У свима школама, општинским зградама и на сваком важном месту у једном кутку налази се Лењинова слика или биста окићена цвећем, у нади да ће га руски сељак прихватити као свеца, а његову науку као реч Божју.

Бољшевичка влада је истицала и држала се оне пароле а која је била упућена према православној цркви и њеним верницима, да је вера опијум за народ. Створена је по целој Русији  врло разграната организација безбожника која ја на све начине, а највише карикатурама исмевала веру. Али су увидели да ни те мере, као ни наметање Лењина као нарочито божанство, не успевају да униште оне примитивне али укорењене верске навике код руских маса. Нарочито би тај верски занос или верске навике изишле на површину уочи великих верских празника, као што је Божић. У вези овога, совјетска власт је уводила наредбе да ће се за Божић обавезно радити у фабрикама, колхозима и свим другим делатностима. Забрањена је и сеча и продаја бадњака, а по школама су организована предавања против вере.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *